Metafora jednog mermernog stuba

Metafora jednog mermernog stuba

Autor: D. Kostić

Danas želim da govorim o Mari, koja je svoju posebnost podigla na viši nivo, ne paradirajuci njome okolo, kao većina nas samodovoljnih & samozadovoljnih. Ona svoju posebnost pokazuje bez plana i namere, u najprozaičnijim razgovorima, nepretenciozno presecajući svakodnevicu tako da se svaki put, kada me ošine njome, iznenadim i ostanem zagledan u jednu tacku desetak sekundi, polovinu vremena pred očima sastavljajuci to sto sam upravo čuo, a drugu polovinu iskreno se tome diveći.маријана цисценје1

Ovo mi se poslednji put desilo juče. Cela priča se vrti oko mermernog stuba i jedne sjajne metafore. Elem, trenutno je u Srbiji ono vreme kada se Prevara & Manipulacija otelotvoruju kroz bezbrojne listove šarenih hartija namalanih budućnošću kakvu sigurno necemo dobiti i izlepljenih svuda okolo. Ono vreme kada se celi Grad ori od laži koje vrište sa njegovih zidova. Kada ljudi prolaze pored njih kao pored dvorišta sa raspomamljenim avlijanerskim džukelama, računajuci da će lavež prestati ako ih ignorišu. I sve izgleda kao skockano za neke uvrnute maškare, gde će se slaviti ljudska pokvarenost, taština i glupost.

Jedna osoba može da učini da Grad bar malo progleda i prodiše ispod bezbrojnih slojeva ničega, koji su nekada bili makar šarene laže, da bi kasnije regredirali u najobičnije vizuelne nadražaje, koji u glavama prolaznika treba da aktiviraju odredjene emocije, srozavajuci ih na nivo Pavlovljevih pasa. Jedna osoba moze da oslobodi jedan kutak, jedan zid, prozor, fasadu. Ili, u ovom slučaju-mermerni stub. Mara je oslobodila mermerni stub od slojeva blistave buducnosti, koja je trulila na njemu. Gotovo sama, gotovo noktima. маријана цисценје2Ona je učinila da komadić naše svakodnevice zasija sjajem za koji smo gotovo zaboravili da postoji. A onda je rekla stvar koja potpuno zaokružuje našu priču, da je mermerni stub, očišćen od virtuelne realnosti, podseca na monolit iz Odiseje 2001. Artura Klarka, objekat u kojem se nalazi mudrost cele vaseljene, koji pomaže vrstama da prave velike evolucione skokove napred. Ne znam kakvi bi bili stavovi Artura Klarka i Stenlija Kjubrika povodom ovoga, ali je meni, u Kraljevu, na mesec dana pred izbore koji treba da odrede budućnost jedne velike grupe ljudi, sve imalo savršenog smisla. Začetak vraćanja Gradu blistavosti na koju smo navikli i uz koju smo odrasli, koji istovremeno donosi prosvetljenje za njegove žitelje. Za sve dobre ljude kojima je razboritost koju Klarkov monolit donosi, neophodna da donesu ozbiljno pravu odluku koja se direktno tiče njihove budućnosti.

Ako sve uspe i prodje kako treba, ne zaboravite da se zahvalite Mari.