Počelo je kao proteza za izgubljenu nadu, kao nešto što će sniziti nivo griže savesti zbog pristajanja da živim u ovom civilizacijskom rikvercu, do mere da ujutru mogu da se pogledam u ogledalu. Kao svetionik koji će privlačiti dobre duhove rasute u moru zombija mutiranih predugim životom u sve dubljem besmislu. Kao baterija za punjenje pozitivnom energijom i mesto za proveru ispravnosti nasih civilizacijskih nazora. Kao blistav sunčan dan.
Svet se u poslednje vreme prebrzo okreće i sa njega, valjda zbog centrufugalne sile, otpadaju obzirnost, domaće vaspitanje, saosećajnost, sposobnost da se čuje i razume. I ljubav, previše ljubavi gubimo. Ljubavi prema sebi, onome pored sebe, zemlji po kojoj gazimo, onome što je bilo, onome šta će doći. Konci kojima držimo svoju budućnost su sve tanji i kidaju se. U godinama naših života u kojima možemo najviše da damo, pretvaramo se u puke pasivne putnike na vrtešci svakodnevne nepravde i poniženja, ne smejući ni da pogledamo previše napred u budućnost, jer nas je strah onoga šta bi tamo mogli da vidimo. U godinama kada naša delanja određuju smisao našeg postojanja i trag po kojem će nas pamtiti kada nas odavno više ne bude, mi smo izabrali da ostanemo na ovom parčetu zemlje, u ovom gradu, kome smo za sve ove godine dali toliko i kojem smo dozvolili da nas oblikuje u meri da smo postali jedno sa njim.
Mi koji vidimo da naš grad umire. Mi, koje ta činjenica razdire. Jer mi nemamo rezervni grad. Niti rezervni život.
Mi, koji smo vaspitavani za jedno vreme, sazreli u drugom, a živimo u trećem.
Mi, koji i dalje verujemo da nas domaće vaspitanje, ljubaznost, poštenje, saosećanje…neće dovesti do egzistencijalnih minimuma.
Mi, koji ne prepoznajemo ni igralište, ni pravila igre koja se trenutno igra.
Mi, koji imamo ideja, vizije i vrlina da pokušamo da napravimo novu igru i novo igralište za svoju decu.
Mi, koji odbijamo da vaspitavanjem svoje dece damo ovom svetu još jednu generaciju dehumanizovanih predatora,čvrsto ubeđenih da je ambicija osnovni i najviši ljudski kvalitet.
Mi, koji smo užasnuti činjenicom da je čovek čoveku svaki dan sve više vuk i da se tom trendu uopšte ne vidi kraj.
Mi, koji se sećamo kako je bilo kada je sve bilo kako treba.
Mi, koji hoćemo da budemo zrno začetka promene razmišljanja, ponašanja i političkog delovanja, koje ce, vremenom, skloniti ovaj narod sa puta istrebljenja, popločanog masovnim egzodusom mladih i obrazovanih, belom kugom i katastrofalnom socijalnom zaštitom.
Mi, koji odbijamo da prihvatimo da je bavljenje politikom učesće u pukom reliality programu, sa uvek istim nekvalitetnim učesnicima, koji anestezira narod, pritom mu svakodnevno umanjujući šansu za bilo kakvom promenom na bolje.
Mi, koji ćemo raditi sve što možemo da bi Srbi prevazišli podele iz prošlosti, kako bi zajedno mogli koračati ka budućnosti.
Mi, koji umiremo da pomirimo leve i desne, partizane i četnike, zvezdaše i partizanovce, homo i heteroseksualce, rokere i narodnjake, dođoše i starosedeoce, jer je činjenica da smo svi mi Srbi bitnija od toga čija istina je istinitija.
Mi, u čijim srcima još nije zagospodarila apatija i koji još uvek možemo da osetimo saosećanje pred tragedijom i gnev pred nepravdom.
Mi, čija srca još uvek može da zagreje ljubav i lepota.
Mi, LOKALNI FRONT!
Autor: D. Kostić
