Inspiriši ljude. Nežno ih izvuci iz njihovih jadnih ravnotežnih stanja, koja su, u stvari, samo besmislena balansiranja prozaičnim varijablama. Navedi ih da pročačkaju po sebi i da nađu ono najbolje, koje će ti pružiti na sastavljenim, široko otvorenim dlanovima i prodružiti tvom najboljem, da zajedno svetle.
Svako od nas to ima u sebi, samo treba da ga tiho izvedemo napolje dok Malodušnost i Sitno Šićardžijanstvo u nama gledaju na drugu stranu. A onda potražite sledećeg. Tu je negde sigurno, desetak metara uz ili niz ulicu, znate ga jer se celog života srećete na toj istoj ulici, vukući svoje živote za sobom, kao bolesne kućne ljubimce. Ovaj put ćeš prepoznati da mu oči svetle drugačije i da je spreman. Onog trenutka kada vam preda najbolje svoje, osetiće tu oslobađajaću radost deljenja i poklanjanja. I biće inficiran. Bar do sledećeg sudara sa realnošću. Ali će i za njega biti za zeru spremniji nego inače. Jer je video i drugu stranu. Jer sada makar zna da život ne mora da bude pad. Da nije slab i sam. I zatvoriće oči i izbrojaće do deset i nazad.
A kada ih ponovo otvori, to će biti neke nove oči na novom čoveku, koje i realnost i budućnost vide drugačije. Njegovo najbolje nije više u nekakvom prašnjavom depou u njegovoj duši i ne služi da mu se vrati samo kada ga ophrvaju aveti Sumnje i Samosažaljevanja. Njegovo najbolje je napolju, sa najboljim od svih nas, i rade toliko dobru stvar da apsolutno ne želimo da im smetamo.
Autor: D. Kostić
