Svaki društveni podskup smo i dalje “mi kao društvo”, a ne “oni” ili “one”. U tom razumevanju bi možda mogao da bude ključ delovanja u zajednici i kreiranja naših “zajedničkih vrednosti”.
U javnosti je postalo dobrodošlo kreiranje novih entiteta, makar pojmovnih, koji se mogu smatrati “drugošću”. Specifičnosti takvih entiteta, njihove osobenosti, doživljavamo kao “manjkavost manjine” i zaštićeni komforom pripadanja neugroženoj (većinskoj) grupi čekamo da neka naša osobina postane nova osa društvene podele.
Još je neprijatnije saznanje da su podele proizašle iz ugrožavanja temeljnih ljudskih prava. Tako, zarad odbrane od nasilnika, zaverenika, drugoverujućih ili neverujućih, državne osionosti ili nebrige, te kriminalaca svake vrste, vidimo grupe čija su prava posebno ugrožena, a mi tu ugroženost smatramo “njihovom”.
Čija su prava koja ugrožene grupe danas štite ili brane? Sva prava morali bismo smatrati “svojim” i tako se prema njima odnositi – kao prema sopstvenoj svojini. Ako bismo da društvo i njegovi zakoni sačuvaju naš život, ili našu imovinu, na primer, onda moramo reagovati svaki put kad je nečiji život ili imovina ugrožena kao da je ugrožen baš “naš život” i baš “naša imovina”.
To se čak ne bi moglo nazvati “solidarnošću”, nego “društvenom samoodbranom”. A solidarnost bi bilo učestvovanje u odbrani koja uključuje i empatiju. Tako potvrđujemo da nam nije stalo samo do odbrane “reda i poretka”, nego do ljudi koje razumemo i čiju patnju i sami osećamo.
Umesto toga, ono što mi sada radimo ili u čemu učestvujemo, jeste izdvajanje ugroženih grupa. Nedobronamerni će tom prilikom u njihovo naručje ubaciti breme problema, a dobronamerni neku vrstu opreme ili obuke za društveni aktivizam. Moramo razumeti da je i ovo drugo opasno.